Pi­ci­gin je igra u ko­joj ne­ma po­bjed­ni­ka ni po­ra­že­nih, na­pro­sto igra. Igra ko­ja se, iako ko­ri­je­ne vu­če iz Dal­ma­ci­je, pri­je po­la vi­je­ka odo­ma­ći­la u No­vom i ko­ju su igra­le sve ge­ne­ra­ci­je. Da­nas, na­ža­lost, mla­di ne po­ka­zu­ju mno­go in­te­re­so­va­nja za nju, a za­kup­ci pla­ža tje­ra­ju one ma­lo­broj­ne ko­ji bi za­pje­nu­ša­li mo­re do smi­je­ha i či­ste ra­do­sti, jer „igra­či uz­ne­mi­ra­va­ju go­ste“.
Pa ipak „ve­te­ra­ni“ odo­li­je­va­ju. Na pla­ži Tra­ni, sa­da na pla­ži Per­la pi­ci­gin igra­ju Slo­bo­dan Po­po­vić, Mi­lo­rad Mu­ri­šić, Ne­no Ko­nje­vić, Ni­no Le­pe­tić, Ne­boj­ša Man­dić, Ste­vo Ko­pri­vi­ca, Velj­ko Ra­du­lo­vić, Du­ško Sre­da­no­vić, Kr­sto Ki­ko Ma­rić i La­zo Do­kle­stić.
Dio ove eki­pe NVO za za­šti­tu tra­di­ci­je iga­ra na vo­di Pi­ci­gin je 2011. go­di­ne na Sed­mom Svjet­skom pr­ven­stvu u pi­ci­gi­nu na pla­ži Ba­čvi­ce u Spli­tu osvo­jio pr­vo mje­sto u ka­te­go­ri­ji ve­te­ra­ni. Pri­je dvi­je go­di­ne pu­to­va­li su u Ali­kan­te (Špa­ni­ja), ka­ko bi u ze­mlju vr­le kr­vi, ma­ta­do­ra i do­brog vi­na uni­je­li dah Bo­ke, ali pri­je sve­ga pre­ni­je­li svu ve­dri­nu i atrak­tiv­nost pi­ci­gi­na.
Osnov­na pra­vi­la pi­ci­gi­na su jed­no­stav­na – pet igra­ča (dva si­dru­na i tri tr­ka­ča), u mo­ru du­bo­kom 10 do 20 cm, ras­po­re­đe­ni ukrug na uda­lje­no­sti od šest do se­dam me­ta­ra, do­ba­cu­ju je­dan dru­gom lop­tu ve­li­či­ne te­ni­ske. Uda­ra­ju je dla­nom i na­sto­je da lop­ta što du­že osta­ne u va­zdu­hu. Lop­ti­ca, ili ka­ko se na pri­mor­ju ka­že ba­lun, do­da­je se u for, ta­ko da su igra­či pri­si­lje­ni na akro­ba­ci­je i šprin­te­ve. Ba­lun se vr­ti ukrug, a i sa­mi igra­či če­sto mi­je­nja­ju mje­sta ka­da se igra za­la­u­fa (za­huk­ta).
Ipak, ovaj nov­ski pi­ci­gin ima i svo­je po­seb­no­sti u od­no­su na onaj ko­ji se igra u Da­lam­ci­ji, a i na­ši igra­či su zgod­ni­ji, ka­že Ne­boj­ša Man­dić, no­vi­nar i stra­stve­ni igrač pi­ci­gi­na.
– In­te­re­se­nat­no je is­ta­ći da se pi­ci­gin ne igra ni u jed­noj me­di­te­ran­skoj ze­mlji osim u Cr­noj Go­ri i Hr­vat­skoj, pa i tu ne u ci­je­loj, već se igra od Ka­me­na­ra do Me­du­li­na. Pi­ci­gin ima raz­ne va­ri­ja­ci­je. Ori­gi­nal­ni split­ski pi­ci­gin se igra na pje­šča­noj pla­ži Ba­čvi­ce, ko­ji je dom pi­ci­gi­na. Oni ko­ji ne­ma­ju sre­će da ima­ju ta­kvu pla­žu, igra­ju pi­ci­gin kao i mi i na­še ko­le­ge sa Kr­ka – ka­že Man­dić.
NVO Pi­ci­gin iz Spli­ta je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na za­šti­ti­la pi­ci­gin kao ne­ma­te­ri­jal­no kul­tur­no do­bro Hr­vat­ske i vr­ši pro­mo­ci­ju te igre i po re­pu­bli­ka­ma biv­še Ju­go­sla­vi­je, pa se ona zna za­i­gra­ti i u Be­o­gra­du, No­vom Sa­du, Osi­je­ku. Ali to je pi­ci­gin na for­cu, jer se igra, ka­da do­đe eki­pa iz Spli­ta, zna­či, autoh­to­no se ne igra ta­mo, ka­že Man­dić.
Man­dić is­ti­če i raz­li­ku iz­me­đu pi­ci­gi­na ko­ji se igra u No­vom i onog na Ba­čvi­ca­ma, uz opa­sku da se uvi­jek ocje­nju­je umjet­nič­ki do­jam i oba­ve­zni dio.
– Raz­li­ka je ve­li­ka. Na Ba­čvi­ca­ma je te­ren, kao što je kod nas na pla­ži Sta­ra Ba­nja. Tu igra pet igra­ča u is­toj du­bi­ni, ta­ko da su svi jed­na­ko po­kre­tlji­vi. Kod nas je dru­ga­či­je, ima­mo be­ka ili A1, dva kril­na igra­ča i dva du­bin­ska. Dva du­bin­ska igra­ča igra­ju u vo­di do pa­sa, ta­ko da ni­su to­li­ko po­kre­tlji­vi, a ti se igra­či u Spli­tu zo­vu teh­ni­ča­ri, to ni­je slu­čaj­no jer oni mo­ra­ju ima­ti od­re­đe­nu teh­ni­ku udar­ca ko­je ne mo­gu kom­pen­zo­va­ti po­kre­tom ti­je­la. U Spli­tu svi tr­če za lop­tom, a kod nas naj­vi­še A1 ko­ji sto­ji u plit­koj vo­di i ko­ji je adre­na­lin­ski igrač. Ovaj igrač se ov­dje usled akro­ba­ci­ja mo­že uda­ri­ti, a u Spli­tu ne – ob­ja­šnja­va Man­dić.
On je na­gla­sio da je pi­ci­gin za nje­ga je­dan od naj­i­zra­že­ni­jih si­no­ni­ma za mo­re, lje­to, kva­li­tet­no utro­še­no vri­je­me na pla­ži i dru­že­nje.
Is­ti­če da je pi­ci­gin je­dan od naj­in­te­re­sant­ni­jih spor­to­va na pla­ži, vr­lo atrak­ti­van za gle­da­nje, a ni­ma­lo lak za igru.
– Ja igram od ka­da sam po­čeo bez prat­nje sta­ri­jih da idem na pla­žu, a in­ten­ziv­no ga igram u svo­joj če­tr­dest še­stoj go­di­ni i pri­tom sam naj­mla­đi u na­šoj eki­pi. Na ču­ve­noj pla­ži Ba­čvi­ce lju­di od 7 do 77 go­di­na igra­ju tu igru to­kom ci­je­le go­di­ne, a ima­ju čak i no­vo­go­di­šnji tur­nir! Kod nas je in­te­re­so­va­nje sla­bo, ali i za­kup­ci pla­ža se ne­ri­jet­ko bu­ne ka­da se oku­pi eki­pa za pi­ci­gin na nji­ho­voj pla­ži, umje­sto da to uvr­ste kao auten­tič­nu tu­ri­stič­ku po­nu­du – is­ti­če Man­dić.
On po­ja­šnja­va da su or­ga­ni­za­to­ri ne­dav­no odr­ža­nih Ze­le­nič­kih iga­ra u svoj pro­gram uvr­sti­li i Pr­ven­stvo u pi­ci­gi­nu, gdje je imao pri­li­ku da vi­di nov­sku mla­dež ka­ko igra­ju pi­ci­gin. Po­seb­no je po­hva­lio eki­pe iz Me­lji­na i Ze­le­ni­ke,.
– Mi se na­ža­lost sve rje­đe sku­plja­mo da od­i­gra­mo pi­ci­gin, pro­sto kao da se ga­si en­tu­zi­ja­zam za oču­va­nje ove igre, ove go­di­ne čak ni­smo oti­šli ni u Split na re­dov­no Pr­ven­stvo svi­ta u pi­ci­gi­nu – ka­že Man­dić.
Ne ta­ko dav­no No­vi je imao po­ma­lo kar­ne­val­sku du­šu. Bio je pre­po­zna­tljiv po ve­drom, gla­snom, užur­ba­nom ži­vo­tu ko­ji se od­vi­jao na tr­go­vi­ma, pja­ca­ma, ska­la­ma, po ne­do­sti­žnim grad­skim lje­po­ti­ca­ma o ko­ji­ma su se is­pre­da­le baj­ko­vi­te pri­če, po dje­čur­li­ji ko­ja je upa­da­la u đar­di­ne kra­du­ći na­ran­dže, po pi­ci­gi­nu na pla­ža­ma, nov­skim ori­đi­na­li­ma... NVO Pi­ci­gin po­ku­ša­va to da vra­ti gra­du, a ri­je­či zva­nič­ne him­ne pi­ci­gi­na „Mo­reš či­nit ća te vo­lja, ma ba­lun mo­ra ostat suv!“ go­vo­re da ne­će ta­ko la­ko od­u­sta­ti od na­mje­re.
Tekst i fo­to K.Ma­to­vić